Prvi koraci
Zima je, hladno (deminutiv pravog stanja), poprimam boju zidova svoje sobe koju dugo nisam napuštala upravo zbog vanjskog minusa..valjda zato afiniteti ka pisanju. Ma patetika. Smoriše me Alpi u koje buljim 17 sati dnevno...i lutanje po fejsu. Bar da "pauze u učenju" iskoristim na pametniji način iliti škrabanju, tek toliko da se osetim "živom". Pa...
Gledam obrise Alpa i slušam otkucaje sata..tišina. Rezumiranje mog psihičkog stanja na dnevnom redu. Blago depresivna, po mojoj laičkoj proceni. Ništa novo, reklo bi se. Belilo lica, svetlost u očima…miris knjiga i uvaljena radna stolica. I miris zime, minus na živinom stubu me baž nervira, onako baš. Nije da bih inče visila po gradu, ali bih se bar osećala bolje. Ali ne. Predpraznično doba u Švici i nije baš must have u životu, gar nicht. Manjak ljudi na ulicama, usporen život, usporen saobraćaj, usporeno disanje.. verovatno jer su Balkanci krenuli "domu svomu".:) A ja? Šta ja tražim u praznom stanu u ovo doba...učim. Kakva kazna u životu. Raspust dva meseca, a ni jedan jedini slobodan dan...plače mi se. Cimerke su već otišle, daleki prijatelji su daleko...ostaje mi jedino moj Belo, moj prozor u svet.:)
I jedna pesma..tek da se zna zbog čega ću da škrabam.
Živeli!